LIRIKA

BAŠ SAD

Dođi da te zagrlim
da ćutimo
i neka smo po hiljadu puta
ludi kao nekad...
ma i neka grešimo,
....samo dođi,
milo me onako pogledaj,
zagrli i kaži ono tvoje
vražje, dečije, neljudski...
....bilo šta, samo dođi,
da se gledamo.
I neka mesec glupi gleda
ma neka se i ponosi,
s' nama
samo, ne ostavljaj me nikad
....ovako samu,
dok pišem
baš sad
o nama.

NAJMILIJA

Maločas smo se poljubili
dugo je trajao naš poljubac mesečevih ljubavnika
kojima je bolno bilo
da se rastanu...
Pogled stopljen u jedno
veliko ogledalo
koje zatvaranjem trepavica
razbi na komade.
Ali, dug je taj poljubac naš
od svega nekoliko sekundi
u našoj zajedničkoj večnosti
ja tvoja i ti moj.
Оd leptira si onih kojima cveće
ne predstavlja ništa
jer ću zauvek ostati...
i jesam,
tvoja najmilija ruža
čiji ubod s ponosom nosiš!

MISLI

Utegnuta misao smišlja i laže
da voli mesec
da, niko nije rođen da,
živi za dane

već trenutke bezgranične sreće
koji se moraju platiti većem
u odsustvu lažnog stiha
kao gitare bez žica

....da niko nije rođen
da živi za sate i minute
oni odmiču, a mi smo tu u senci,
ili sunca odsjaju, gde je radost pa trenutni krik

gde trenutak jedan uzima i daje
u isti mah na vagu meri
lica radosti i ustreptale prolaznosti
nevidljivo merenje reči i zamisli

....da li u trenutku,
misli koja podlo škrtari
ili će čuti svoju muziku
dodirom žice na gitari.

NENAPISANA PESMA

Stih po celom telu šeta,
kao početak ranog proleća,
miluje i štipa,
pijano trezna čistim ga iz glave, sa tela.

A on me, zove, doziva, miluje i gleda,
ponekad vrišti, moli, čudno gleda,
stih od milion poruka,
u glavi mi luta,
skupljen na mom srcu kao gusenica

Koja čeka da se na papiru raširi
i gmiže polako i slobodno; zove,
ne misleći o trenutku
ne misleći na sutra;
gmiže mi u glavi, po telu, viče...

Kao svila od kreveta grudi miluje
miluje kosu plavu
i nogavice od sto milja
stihu - gmizavče sa papira,
pesmo, nedokučiva,
tek, razbuktalog početka,
kao buđenje ranog proleća.

NESTAJANJE

Niko te nije video u vremenu
Da je bilo naše sastajanje
U vremenu, kada se zvezde nasmeju,
Našoj igri u predvečerju.

Po slutnjama mi smo znali
šta se u koj’ glavi zbiva, 
nema reči, koje bi se izreći mogle,
ono što je nama, vazduh dozivao.

Mi smo kao pukotina u vremenu,
Gde se usne u mašti, potope od žeđi, 
I počinje sve, tako da nas guši,
Niko, to, nije video u vremenu…

Možda smo grešni što
nam pomisli bejahu takve, 
i mutna voda bistrom izgleda
kada nam srca lupaju jače I jače.